Ne rešavajte se svojih automobila samo zato što su stari, ma u kakvom stanju bili. Jer, kako stvari stoje, pitanje je kada i kakav novi ćete biti u mogućnosti da kupite!
Bledo plav ili bledo neodređene boje, sa smeđom kožom oplate vrata, kariranim sicevima, malim retrovizorom samo s leve strane, velikim okruglim farovima i malim „krilcima“ pozadi, Trabant 601 je izgledao kao trodimenzionalna, plastelinska verzija autića iz crtanog filma. U kretanju je zvučao poput mopeda, zvuk karakterističan za dvotaktne motore, a za sobom ostavljao oblačiće plavičastog dima iz auspuha. Pa opet, koliko god bio simpatično smešan, bio je iznenađujuće startan i brz, ne toliko zahvaljujući dvotaktnom motoru od 600 kubika, koji je razvijao 23 KS, koliko ultra lakoj karoseriji napravljenoj od plastike i epoksidne smole! Svojevremeno je kolao vic kako su u nekoj seoskoj nedođiji, svinje pojele dobar deo ove karoserije, što je Emir Kusturica ovekovečio u svom filmu „Crna mačka, beli mačor“.
Bilo kako bilo, Trabant sa fabričkom oznakom „601“ imao je i svoju karavan verziju i od kada je napravljen, pre šezdesetak godina u ondašnjoj Istočnoj Nemačkoj, bio je najpoželjniji model automobila u DDR-u, kako zbog relativno pristupačne cene za tamošnje automobiliste, tako i zbog jednostavnog i jeftinog održavanja, prililčne pouzdanosti i neverovatnih mogućnosti. Jer, kompletne višečlane istočnonemačke porodice, s gomilom prtljaga i letnjih rekvizita, znale su se smestiti u taj autić i hrabro krenuti na letovanje preko pola Evrope, do jadranske obale uglavnom.
Padom berlinskog zida i priključenjem Istočne Nemačke Zapadnoj, prestala je da postoji i fabrika koja je proizvodila Trabante. A od tada počinje legenda drugog, potpuno neočekivanog života Trabanta i to u onom Zapadnom svetu, koji se svojevremeno sprdao s ovim autom. Naime, „trabi“ postaje predmet želja kolekcionara i njegova cena raste nenormalnom brzinom i do sumanutih visina do dana današnjeg!
Novinari nemačkog specijalizovanog magazina „Classic Data“ , stavili su „trabi“ na drugo mesto po potražnji među old tajmerima, a cena mu je sa tri hljade evra od pre pet-šest godina, porasla na deset hiljada evra. Naravno, varijacije u ceni su znatne u zavisnosti od stanja auta, ali je desetak hiljada nekakav uobičajeni prosek – barem sada, budući da je tendencija daljnjeg porasta.
Generalno gledano, u Evropi je zavladala pomama za starim automobilima, ne kolekcionarskim old tajmerima, nego baš za starim autima za svakodnevnu upotrebu, što je fenomen koji zaslužuje dužu priču – drugom prilikom.
