Elektrifikacija automobila je apsolutna neminovnost. Dok infrastruktura u potpunosti ne bude spremna za potpuno električne automobile, proizvođači su ponudili međurešenje – plag-in hibride.
Mercedes je, kao što i dolikuje premijum brendu, pripremio nekoliko različitih verzija plag-in hibrida (puni se na utičnici) svakog modela.
Na primer, „E klasa“ je dostupna i sa benzinskim i sa dizel motorom. I ne samo to, kupci mogu da odaberu i verziju sa pogonom na sva četiri točka.
Na kraju, plag-in hibrid „E klase“ je dostupan i u karavan verziji, za ljubitelje ovog oblika karoserije.
Mi smo na test preuzeli model E 300 de. To znači da auto pokreće kombinacija elektro-motora i dizelaša.
Nije baš uobičajeno za hibride da se pod haubom nalazi dizelaš, pa nas je zbog toga još više zanimalo kako se ova vrsta motora ponaša u situaciji sa čestim startovanjem i isključivanjem.
U odnosu na standardnu „E klasu“, plag-in hibrid se razlikuje po „EQ Power“ oznaci na krilu, kao i po poklopcu za strujni priključak smešten na zadnjem braniku.
Na žalost, baterije su zauzele dobar deo prtljažnika, mada u njega i dalje može da stane oboren kofer srednje veličine.
Inače, baterije kapaciteta 13,5 kWh su dovoljne za vožnju samo na struju sa deklarisanom autonomijom od 54 kilometra po NEDC ciklusu, odnosno 43 do 47 po najnovijem, realnijem WLTP.
Kod nas na testu je situacija bila nešto drugačija, ali o tome ćemo nešto kasnije. Sve u svemu, kada se baterija potroši, „E klasa plag-in hibrid“ se ponaša kao klasičan hibrid.
Dakle, ideja je bila da se samo na struju voze oni koji ne prelaze više od pedesetak kilometara dnevno, na primer, po centru grada u velikoj gužvi.
Auto može da se puni na javnim punjačima, po tržnim centrima ili kod kuće. Kada za tim nema prilike, na primer, kada krenete na more, „E klasa“ se vozi kao i svaki drugi auto, u ovom slučaju na dizel.
Treba reći i da je za merenje prosečne potrošnje fabrika računala punu bateriju, tako da je prosek od jednog i po litra izveden u najpovoljnijim mogućim uslovima.
Mi smo rešili da auto testiramo u realnim uslovima po beogradskim ulicama i uživamo u svim prednostima ali i manama plag-in hibridne tehnologije.
Odmah smo došli u dilemu u kom režimu bi trebalo da se vozimo. Na raspolaganju su nam četiri moda hibridnog sistema.
Prvi je standardni hibridni. U njemu se auto „trudi“ da ide samo na struju, kad god je to moguće. Naravno, pod uslovom da je baterija dovoljno napunjena.
Kada je isprazni, ponaša se kao klasičan hibrid. Kada kažemo isprazni, tu mislimo na onaj deo kapaciteta koji je dovoljan da se vozi isključivo na struju.
Ispražnjenost, bar po Mercedesovom dijagramu na instrument-tabli, znači da je ostalo desetak procenata napunjenosti, koji se održavaju tokom rekuperacije, odnosno prilikom usporavanja i kočenja.
To je već standardni hibridni režim i tada se za vožnju koristi i dizelaš i elektro-motor.
Priznajemo, bilo nam je neobično da čujemo povremeni zveket dizelaša, koji se po potrebi startuje i u kratkim intervalima.
Inženjeri Mercedesa su se pobrinuli da vrlo brzo dostigne radnu temperaturu, tako da nema problema sa vožnjom hladnog motora.
Inače, grejanje odmah počinje da radi, baš kao i kompresor klima-uređaja, s obzirom da je sve pokretano strujom.
Inače, na test smo dobili automobil sa punom baterijom. Sticajem okolnosti, morali smo na put van grada, pa se „E klasa“ trudila da ide uglavnom na struju, baš kako je i programiran standardni hibridni mod.
To je značilo da se preko 130 km/h startuje dizel motor, ali i u situacijama kada je potrebna velika količina snage.
Konkretno, pri standardnim i snažnijim ubrzanjima E 300 de ubrzava samo na struju.
Ume lepo da zakuca za sedište, tako da je ne samo po gradu već i na magistrali odlučan i više nego dovoljno snažan za preticanja.
Zanimljiv je i osećaj promene brzine devetostepenog automatika čak i u čisto elektro-modu.
Ipak, ako aktivirate kik-daun funkciju u smislu da su vam potrebne maksimalne performanse, „E klasa“ će startovati i dizel motor.
Auto se tada pretvara u raketu, što govore i ubrzanja do „stotke“; za to mu je potrebno svega 5,9 sekundi.
Tada postajete svesni i ukupne deklarisane snage sistema od 306 „konja“, pogotovo kada zahtevate maksimum još iz stanja mirovanja.
Točkovi na trenutak počnu da proklizavaju, sve dok ih ne savlada elektronika. U ogromnu snagu i prednost kombinacije sa elektro-motorom smo se uverili i na auto-putu pri velikim brzinama.
Međuubrzanja su izuzetno snažna, tako da kada date pun gas pri 160 km/h auto prosto poleti. Elektro-motor je zaista udahnuo nov život dvolitarskom dizelašu u pogledu performansi, ali i potrošnje.
Istina, pri 130 km/h radi na dizel i tada nije štedljiviji u odnosu na klasičnu verziju „E 220 d“ koju pokreće isti motor, ali bez električnog.
Kazaljka obrtomera je na oko 1600 obrtaja pri toj brzini, a putni računar pokazuje cifru od oko 6,5 l/100 km.
Ipak, kada se stisne gas, hibrid je u ogromnoj prednosti zbog trenutne isporuke snage elektro-motora.
Po povratku u Beograd uveliko smo potrošili bateriju. Auto je ostao u hibridnom režimu, što znači da je naizmenično koristio struju i dizel.
Tada se vozi kao i japanski modeli, sa nekim zajedničkim specifičnostima. Na primer, ponekad je potrebno da pri konstantnoj brzini popustite pa ponovo pritisnete gas kako bi prešao samo na struju.
Napunjenost „prazne“ paterije varira od sedam do 17 posto, u zavisnosti od uslova vožnje.
Kada je punija, dakle, posle dužih usporavanja ili kočenja, omogućava prilično snažna ubrzanja samo na struju, a koliko smete da pritisnete gas a da ne izazovete start dizelaša, govori i kazaljka ekonometra na komandnoj tabli.
U praksi smo se više od polovine ukupnog trajanja vožnje po gradu vozili samo na struju iako je baterija „ispražnjena“.
Konkretno, na uzorku od 197 kilometara, ukupno trajanje vožnje je bilo 7:52 sati, od čega 62 kilometra i 4:43 sata samo na struju. Prosečna brzina bila je 25 km/h.
Pokušali smo da koristimo drugi režim vožnje – „čardž“. U ovom modu bi trebalo da se baterija dopunjuje, tako da kasnije može da se koristi i onaj opseg u kom se ne smatra ispražnjenom za vožnju samo na struju.
Otprilike, kao da smo je punili na utičnici. Kao što smo i mogli da pretpostavimo, ovde nema „gašenja“ dizelaša a sam proces punjenja je vrlo spor i zanemarljiv.
Zato smo rešili da auto oteramo na punjač i proverimo kako izgleda punjenje i kako se ponaša samo na struju po gradu.
Čim smo ga zakačili na punjač, na displeju instrument-table se pojavilo vreme kada će punjenje biti u potpunosti gotovo.
Otprilike, sa „ispražnjenih“ 13 posto, auto je prijavio da mu je potrebno oko sat i po do 100 posto kapaciteta. Zanimljivo je i to da punjenje neće početi dok ne zaključate auto.
Spolja gledano, nema nikakvog indikatora da je punjenje prestalo. To znate jedino po punjaču ili kada otvorite vrata, pa se pojavi informacija o statusu na instrument-tabli.
U napunjenom automobilu dočekala nas je i zagrejana kabina, na temperaturu na kojoj je bila podešena automatska „klima“.
Ovaj put aktivirali smo čisto električni režim vožnje. Putni računar je pokazivao da je na struju moguće preći samo 38 kilometara, što je posledica grejanja kabine na struju i uključenih grejača sedišta.
Vožnje smo završavali tako da se dizelaš ni jednom nije startovao, izuzev u slučaju aktiviranja kik-daun funkcije kada su nam bila potrebna maksimalna ubrzanja.
Do toga je zaista retko dolazilo jer je elektro-motor po gradu više nego dovoljno snažan.
Na kraju, isprobali smo i „E-save“ mod, gde „E klasa“ čuva trenutno stanje baterije za kasniju vožnju samo na struju.
Ovde se takođe ponaša kao klasičan hibrid. Da ne bude zabune, hibridni režimi nemaju nikakve veze sa klasičnim režimima vožnje, među kojima su „eko“, „komfort“, „sport“ i „sport plus“.
Suvišno je pominjati da u poslednja dva nema isključivanja dizelaša, tako da i oni služe kao neka vrsta „E-save“ moda.
Mercedes E 300 de je ozbiljno brz ali i štedljiv auto, koji u najgorem slučaju po gradu ne troši više od 7,0 l/100 km.
Komfor je kakav i dolikuje ovakvom automobilu, a to znači izuzetno meka vožnja, sa dosta „plivanja“ čak i u sportskim modovima.
Cena standardne „E klase“ počinje od 43.140 evra, koliko košta „E 200 d“, dok je plag-in hibrid sa daleko snažnijim pogonom moguće nabaviti za svega deset hiljada evra više.
Aleksandar Bursać
Kao u „S klasi“
Samo nebo je granica kada je u pitanju poručivanje dodatne opreme za „E klasu“. Jedna od lepih ideja stiže sa test primerka, gde vozač ima mogućnost da podešava i suvozačevo sedište, što je inače opcija koju smo do sada imali prilike da vidimo samo u „S klasi“.
Klik na „R“ (Right) dugme omogućava i aktivaciju grejanja.
Programiranje punjenja
Auto možete da priključite na utičnicu i da početak punjenja isprogramirate, na primer, kada počne obračun niže tarife. Isto tako, možete da podesite da se kabina greje ili hladi na željenu temperaturu.
Ukoliko vam kućna instalacija ne dozvoljava veće struje punjenja, možete da je ograničite na šest ili osam ampera.
Koliko košta punjenje?
Tokom punjenja baterije sa 13 na 100 posto potrošili smo ukupno 10,51 kWh, što je ukupno 63 dinara po višoj, odnosno 16 dinara po nižoj tarifi.
Poluautonomna vožnja
Test primerak je bio opremljen sistemom za poluautonomnu vožnju. Uz aktiviran adaptivni tempomat koji sam održava odstojanje od vozila ispred, tu je i sistem za automatsko upravljanje čak i u krivinama, s tim što je ipak neophodno da držite ruke na volanu za slučaj nužde.
Možete da podesite i da se brzina automatski prilagođava saobraćajnim znakovima o ograničenju brzine.
Mercedes E 300 de
Dizel motor: zapremina 1950 ccm, snaga 143 kW (194 KS) pri 3800 o/min, maks. o. moment 400 Nm pri 1600-2800 o/min, menjač automatski, 9 stepeni
Elektro-motor: snaga 90 kW (122 KS) pri 2500 o/min, maks. o. moment 440 Nm pri 0-2000 o/min, baterija 13,5 kWh
Ukupna snaga sistema: 225 kW (306 KS) pri 3500-4000 o/min, maks. o. moment 700 Nm
Dimenzije: D/Š/V 4923/1852/1468 mm, međuos. rastojanje 2939 mm, rezervoar 66 l, masa 2060 kg
Performanse: maks. brzina na struju preko 130 km/h, maks. brzina 250 km/h, ubrzanje 0-100 km/h 5,9 s, prosečna potrošnja 1,5 l/100 km, emisija CO2 41 g/km
Test Mercedesa E 300 de je objavljen u Auto magazinu broj 133.
