Početak pojavljivanja imena „ford eskort“ se zapravo ne vezuje za auto koji je kasnije postao poznat i u našoj zemlji. Pre toga, pedesetih godina prošlog veka, Ford je specijalno za britansko tržište sklapao model pod nazivom „ford skvajr“ (Ford Squire).
Imao je verzije sa dvoje i četvoro vrata, kao i karavan. Jedan od derivata ovog modela, sa identičnom mehaničkom osnovom, bio je „ford eskort“, inače baziran na modelu „ford anglia“, koga će moderni „eskort“ kasnije i zameniti. Proizvodio se od 1955. pa sve do 1961. godine.
Šest godina kasnije, ime „eskort se vraća. Prvi primerci su isporučeni kupcima na britanskom tržištu krajem 1967. godine, iako je zvanična premijera održana tek januara 1968. godine na Salonu automobila u Briselu. Proizvodnja je počela u Engleskoj za britansko tržište, za kontinentalnu Evropu bila je zadužena fabrika u Belgiji.
Modeli iz ovih fabrika, iako naizgled identični, u početku su se razlikovali: belgijski je imao šire naplatke, drugačije ogibljenje i upravljački mehanizam, a imao je i dvostruko hidraulično kolo u kočnom sistemu.
Već dve godine kasnije proizvodni pogon se premešta u Zapadnu Nemačku. Svega šest godina od početka proizvodnje, britanski Ford proslavlja silazak dvomilionitog „eskorta“ sa proizvodnih linija. Do tada, to je bio nezabeležen uspeh jednog „forda“ van Amerike. Otprilike, 60 odsto svih „eskorta“ je proizvedeno u Engleskoj. Oni iz nemačke fabrike su izvoženi u sve ostale evropske zemlje.
Iz ugla tadašnjih nemačkih kupaca, „eskort“ je bio skučen i neudoban u poređenju sa „opel kadetom“. Osim toga, smatrali su ga izuzetno primitivnim u odnosu na „reno 12“ i „fijat 128“ koji se istovremeno pojavio 1968. godine. „Eskort“ je imao zadnji pogon i lisnate opruge. U prvo vreme su se pravile samo verzije sa dvoja vrata.
„Deluks“ model je imao okrugle farove i gumenu oblogu patosa, dok je „super“ dobio četvrtaste farove, itison, upaljač i pokazivač temperature rashladne tečnosti. Ubrzo zatim, predstavljen je i karavan sa dvoja vrata koji je imao 40 posto više tovarnog prostora od „ford anglije“ koga je zamenio. Limuzina sa četvora vrata se pojavila godinu dana kasnije. Sve njih je karakterisala specifična bočna linija sa proporcijama koje su najviše podsećale na flašu „koka-kole“.
U to vreme, dizeli u malim automobilima su bili retkost. Ni „eskort nije bio izuzetak; pod haubom su se nalazili motori zapremina 1,1 i 1,3 litara. U ponudi za izvoz je kratko bio i motor od 940 kubika, ali ih je svega nekoliko prodato. U međuvremenu se pojavio „eskort“ sa oznakom „1300GT“, odnosno „eskort sport“. Imao je Veberov karburator, poboljšano ogibljenje, kao i instrumente sa senzorima pritiska ulja i voltmetrom.
Prva generacija „eskorta“ je bila uspešna i na sportskim poljima kao reli automobil. Osim verzije „RS1600“ sa Lotusovim motorom koji je prvobitno razvijen za „lotus kortinu“, Ford je pravio i „RS2000“ sa OHC motorom iz modela „pinto“.
Januara 1975. godine, premijeru je imala druga generacija „eskorta“. Za razliku od prve, koju je samostalno razvio Ford Britanije, na konstruisanju druge ravnopravno je učestvovao i Ford Nemačke. Ipak, novi „eskort“ i nije bio toliko nov; koristio je kompletnu mehaniku sa modela prve generacije. Karavan i ven su koristili čak i kompletne panele prvog „eskorta“, a sa novog su preuzeti samo prednji kraj i enterijer. Auto je i dalje oslanjan na lisnate opruge sa neznatno izmenjenim ogibljenjem.
Kozmetičke izmene usledile su 1978. godine kada su bazne verzije „eskorta“ dobile četvrtaste farove, do tada rezervisane samo za skuplje modele „GL“ i „gia“ (Ghia). Njegova proizvodnja je obustavljena prvo u Britaniji avgusta 1980, a potom i u ostalim fabrikama. Kao i prethodnik, imao je uspešnu karijeru na reliju. „RS“ verzija je dobila 1,6 OHC umesto OHV motora, a za reli je specijalno razvijen i „RS1800“. Karoserije reli mašina su specijalno ojačavane. Usledila je i varijanta sa 2,0 motorom od čak 253 KS, koja je imala petostepeni ZF menjač i multilink ogibljenje. Inače, najluksuznije verzije sa „gia“ opremom su imale 1,6 motore od 86 KS i masu od 955 kg.
Pod fabričkom šifrom „erika“, treća generacija „eskorta“ je predstavljena septembra 1980. godine. Kodno ime je dobio po šefu razvojnog tima, Eriku Rajkertu. Ovo je bio prvi „eskort“ sa pogonom na prednjim točkovima i ujedno drugi model Forda sa ovakvim konceptom. Istovremeno, „eskort“ počinje da se prodaje i na tržištu Amerike, doduše u dosta izmenjenom obliku po ondašnjim standardima. Za razliku od druge generacije koja je bila bazirana na prvoj, treća je imala zadatak da stane na crtu „golfu“. Imao je aerodinamičnu karoseriju za to vreme od 0,37 Cd, kao i hečbek zadnji deo koji je postao moderan. Proglašen je autom godine u Evropi 1981. godine.
U skladu sa modernom karoserijom i nezavisnim oslanjanjem, „eskort“ je dobio nove motore zapremine 1,3 i 1,6 litara, ali i petostepeni menjač koji je bio standard na jačoj i opcija na slabijoj verziji. Oprema je postala luksuznija, tako da je mogao da se pohvali krovnim otvorom, centralnom bravom, elektro-podizačima prozora, kao i senzorima za nizak nivo ulja, rashladne tečnosti i tečnosti za pranje vetrobrana. Servo volana nije bio dostupan u Evropi, iako je bio u ponudi na tržištu Amerike. Sa amerikanca je dobio i trostepeni automatski menjač koji se mogao naručiti uz 1,6 motor.
Kako bi se suprotstavio „golfu GTI“, Ford izbacuje na tržište „XR3“ model sa 1,6 motorom i dvogrlim Veberovim karburatorom. Konačno, 1983. godine dobija i elektronsko ubrizgavanje pa dobija oznaku „XR3i“, ali i verziju „RS1600“. Vrhunac je predstavljao „RS turbo“ sa turbo-punjačem snage 132 KS. Sredinom 1983. „ford eskort“ dobija i prvi dizel motor. Dizelaš zapremine 1,6 litara je isporučivao 55 „konja“, a osim ekonomičnosti nije mogao da se pohvali i performansama uz maksimalnu brzinu od 140 km/h. Osim standardnih oblika karoserije uključujući karavan sa dvoje i četvoro vrata, „eskort“ dobija i sedan verziju pod nazivom „orion“.
Četvrta generacija se pojavila početkom 1986. godine. U suštini, bila je to samo restilizacija sa vrlo malo izmena, pre svega na prednjem delu automobila i na zadnjim svetlima ali se vodila kao potpuno nova generacija. Novina su bili ABS sistem kao opcija i putni kompjuter na modelima sa elektronskim ubrizgavanjem goriva, ali i grejači vetrobrana. Klima uređaj u Evropi još uvek nije bio ni na spisku opcija iako se ugrađivao za modele u Argentini i Brazilu.
Ipak, izmenjen je i enterijer na četvrtoj generaciji a 1989. stigli su i novi motori – 1,4 benzinac dizelaš čija je zapremina povećana na 1,8 litara. Proizvodnja je i dalje bila locirana u Engleskoj i Nemačkoj za evropsko tržište. Iako je 1990. usledila peta i poslednja generacija, četvrta se proizvodila u Latinskoj Americi i Južnoj Africi sve do 1995.
Septembra 1990. stiže peta generacija “eskorta”. Zaobljene ivice karoserije i privlačan dizajn učinile su ga veoma atraktivnim za kupce. Motori su u početku preuzeti od starog modela, uključujući 1,3, 1,4, 1,6 i 1,8 dizel. Dve godine kasnije Ford je predstavio potpuno nove “zetek” motore sa 16 ventila. Najsnažniji je bio “XR3i” sa 150 KS. Uvedene su i novine poput servo volana, ABS-a i klima uređaja. Iste godine ljubitelje je obradovala i pojava “RS kosvorta” čiji je zadatak bio da na reliju zameni “sijeru safir RS kosvort”. Pod haubom se nalazio Kosvortov 2,0 turbo sa 227 KS.
Imao je 4×4 pogon i maksimalnu brzinu od 225 km/h. Proizvedeno je svega 2500 primeraka sa homologacijom za vožnju javnim putevima, mada su zahtevi kupaca bili toliko veliki da je nastavljena proizvodnja za staze. U suštini, “eskort kosvort” je samo ličio na “eskort”, s obzirom da je kompletna mehanika preuzeta sa “sijere kosvort”, uključujući i uzdužno postavljen motor.
Prva restilizacija pete generacije usledila je septembra 1992. Auto je dobio novu masku hladnjaka i drugačija zadnja svetla. Uveden je i “zetek” 1,6 16V motor od 90 “konja”, a elektronsko ubrizgavanje goriva je postalo standard na svim benzincima. “RS2000” je dobio standardni pogon na sva četiri točka, kao i disk kočnice pozadi. Naziv “orion” za sedan verziju prestaje da postoji, pa i limuzina dobija znak “eskort”.
Druga restilizacija poslednje generacije “ford eskorta” usledila je januara 1995. Auto je dobio još zaobljenije delove karoserije sa potpuno novom komandnom tablom. Tri godine kasnije, 1998. godine, Ford je predstavio potpuno novi auto – “fokus” koji je dobio zadatak da zameni “eskorta” – ime koje je trajalo punih 30 godina.
Ipak, proizvodnja u Engleskoj je obustavljena tek 2000. godine, s obzirom da je još uvek postojala potražnja za “eskortom” zbog povoljnih i bogato opremljenih verzija. Ven varijanta prestaje sa proizvodnjom 2002. kada je predstavljen “tranzit konekt”.
Ford Escort
I generacija 1968-1974
II generacija 1974-1980
III generacija 1980-1986
IV generacija 1986-1990
V generacija 1990-2000
