Mercedes W124 slavi 40. rođendan

Za mnoge fanove marke, ovo je poslednji pravi Mercedes: reč je o seriji 124, modelu više srednje klase. Sada serija 124 slavi svoj 40. rođendan: 26. novembra 1984. godine, štutgartska marka je prvo predstavila nove limuzine (W 124) u Sevilji (Španija). U decembru iste godine, one su stigle na tržište. Kasnije su usledili i karavan, odnosno T-model (1985, S 124), kupe (1987, C 124), limuzina sa produženim međuosovinskim rastojanjem (1989, V 124), kabriolet (1991, A 124) i šasija za specijalne nadgradnje.

Danas se pre svega najjače motorizovane limuzine, kao i kupe i kabrioleti ubrajaju u atraktivna kolekcionarska vozila. Ovde se, na primer, ističe V8 varijanta 500 E, AMG top modeli, kao i kabrioleti i kupei, koji su posebno perspektivni mladi klasici marke sa trokrakom zvezdom.

Ali da se vratimo na početke. Predstavljena 1984. godine, prva je porodica vozila Mercedesa koja je od 1993. godine nosila naziv E-klasa. Dosledna upotreba lakih materijala i optimizovana aerodinamika smanjili su potrošnju i omogućili bolje performanse.

Inovativna zadnja multilink osovina obezbedila je veću bezbednost u vožnji. Mercedes je takođe preuzeo pionirsku ulogu u smanjenju emisija: svi modeli sa benzinskim motorom od jeseni 1986. standardno su opremljeni trostepenim katalizatorom.

Kada je počela priča o seriji 124, Mercedes je još uvek proizvodio “Strich-Acht” limuzine serija W 114/115: Bilo je to krajem 1975. godine, kada je kompanija odlučila da napravi naslednika gornje srednje klase serije 123, koja je na tržište izašla u januaru 1976.

Proces razvoja pratio je i generacijske promene u vodećim pozicijama tadašnje Daimler-Benz AG. Tome su se pridružili i znatno stroži propisi za potrošnju goriva i emisije, na primer u Severnoj Americi. Tako je Mercedes za seriju 124 razvio nove šestocilindrične motore i čitavu paletu dizel motora sa četiri, pet i šest cilindara, sa i bez turbo punjenja.

Paralelno s tim, radilo se na dizajnu novih limuzina. Cilj je bio lakše i aerodinamički znatno poboljšano vozilo u poređenju sa prethodnicima, uz istovremeno značajno poboljšanu bezbednost. Postojale su tehničke i dizajnerske sličnosti između buduće serije 124 i nove kompaktne klase W 201, poznate i kao 190, koja je razvijana paralelno i koja će izaći na tržište dve godine ranije.

Prvi obrisi projekta i deset modela od plastelina W 124 u razmeri 1:5 nastali su 1977. godine, a cilj je bio postići koeficijent otpora vazduha od cW = 0,32. Uprava je 1981. godine na osnovu sedam modela u prirodnoj veličini odlučila o konačnom dizajnu. Slično kao i kod modela 190, i njegov veći brat se oslanjao na maksimalnu funkcionalnost, a era debelog hroma, karakteristična za prethodnike, bila je prošlost.

Kako bi se nova generacija vozila sveobuhvatno testirala, Mercedes je 1982. godine započeo seriju sudara i obavio opsežna testiranja sa oko 60 vozila u različitim klimatskim zonama. W 124 je testiran u Africi na visokim temperaturama, na stazi za velike brzine Nardò u Italiji, na španskom putu na visini Sol y Nieve 3.392 metra nad morem, u Kanadi i Skandinaviji (Arjeplog), kao i u Alpima.

Od 26. novembra do 8. decembra 1984. godine, štutgartska marka konačno je predstavila nove limuzine međunarodnim novinarima u blizini Sevilje. Za test vožnje bila su dostupna vozila od modela 200 D (legendarni taksi dizel sa 72 KS) do modela 300 E sa 190 KS.

Koncept vozila sa najstabilnijom putničkom kabinom u svojoj klasi, većom efikasnošću i impresivnim vrednostima koeficijenta otpora od 0,29 do 0,30 u zavisnosti od motorizacije i opreme, naišao je na veliko odobrenje stručnjaka. Posebno su 260 E i 300 E sa novim šestocilindričnim motorima M 103 izazvali veliko interesovanje.

Limuzine serije 124 započele su 1985. godine sa tri dizel varijante (200 D, 250 D i 300 D), Mercedesom 200 sa 2,0-litarskim motorom sa karburatorom, kao i četiri benzinske varijante sa ubrizgavanjem goriva (200 E (do 1988. godine samo za Italiju), 230 E, 260 E i 300 E). Međutim, serija 124 se suočila sa početnim problemima: Nekim kupcima se izgled činio previše jednostavnim, a taksisti su se žalili na “Bonanza efekat”, ljuljanje motora kod dizel verzija sa manuelnim menjačem.

U narednim godinama, serija 124 je unapređena, razvijena i proširen je program modela. Tako je štutgartska marka od 1985. godine nudila pogon na sve točkove 4MATIC za šestocilindrične modele. On je bio deo tadašnjeg “Mercedes-Benz koncepta dinamike vožnje”, u koji su spadali i automatska blokada diferencijala (ASD) i kontrola proklizavanja pogona (ASR).

Turbo punjenje izduvnih gasova dodat je 1987. godine kod modela 300 D Turbo, pored postojećih modela sa klasičnim dizel motorom sa pretkomorom. Na sajmu IAA 1989. godine predstavljena je prva sveobuhvatna restilizacija modela: Nove su široke zaštitne lajsne u kontrastnoj boji koje su do tada imali samo kupei, a unutrašnjost je obogaćena drvenim detaljima na kontrolnoj tabli i oblogama vrata.

Serija 124 je postala i vrlo svestrana. Limuzine i T-modeli su se dokazali kao taksi vozila, dok su šasije korišćene za izradu vozila za hitnu pomoć i pogrebna vozila.

S druge strane, kupei i kabrioleti postavili su standarde za sportski luksuz u ovom segmentu vozila. V8 verzije 400 E (279 KS) i 500 E (326 KS), montirane u Porsche-u, kao i E 60 AMG (381 KS), konačno su pozicionirale W 124 u segment apsolutnih visokoperformansnih limuzina svog vremena.

U junu 1993. godine, serija 124 nije dobila samo još jedan restajling sa blagim promenama na prednjem i zadnjem delu, već je u okviru promene nomenklature dobila i naziv E-klasa. Istovremeno, promenjen je sistem oznaka modela. Tako je, na primer, iz modela 500 E postao E 500, a iz modela 200 D postao E 200 Dizel.

Proizvodnja limuzina u fabrici Sindelfingen završila se 1995. godine, a 1996. je prekinuta i proizvodnja setova delova (ckd = completely knocked down). Tokom jedanaest godina proizvedeno je 2.213.167 limuzina, ukupno 2.737.860 vozila serije 124 – što je čini najuspešnijom E-klasom Mercedes-a do sada.