Kako nastaju “dačije”

Iako je kalendarski jesen već počela, kada je avion rumunske kompanije dotakao pistu bukureštanskog aerodroma vreme je bilo kao u sred leta, sunčano i vruće. Odlična promena u odnosu na Beograd! Let od nešto više od sat vremena, dovešće vas u rumunsku prestonicu koja je puna života, zabave i lepih žena. Mi se hvalimo kako je Beograd posebna instanca za noćni život, ali očigledno nismo imali prilike da vidimo kako to naše istočne komšije rade. Vesela atmosfera, raznoliko društvo i mladi i staro, klubovi različite koncepcije i muzike, zaista za svakoga po nešto. Veliko osveženje u odnosu na beogradske splavove i mesta u koje dolaze “likovi u trendu” sa svim svojim “pozama”. U centru rumunske prestonice toga nema, svako može da nađe svoju meru.
Međutim, mi nismo došli da ocenjujemo noćni život, već automobile, a sinonim naših komšija je Dačija, fabika koja je dobila ime iz njihove dalje istorije. Dačija je veoma važan partner jednoj od najvećih automobilskih grupacija na svetu – Reno-Nisan.

Kada smo krenuli ka Rumuniji, očekivali smo posetu mašinskom gigantu, fabrici koja proizvodi 350 hiljada automobila godišnje, međutim dočekalo nas je mnogo više!
Dočekao nas je direktor Reno-Nisan Grupe u Rumuniji, Žerom Oliv i pun ponosa uputio nas je u suštinu. A ona kaže da je Dačija, odnosno Reno-Nisanovo postrojenje u Rumuniji najveće postrojenje u grupaciji sa 8.500 zaposlenih, i da je to takođe najveći logostički centar. Cifre se nižu, pa doznajemo da je Dačija druga najveća fabrika mehanike, drugi naučni centar i četvrti po redu centar za skladištenje delova u kompaniji. Pored toga u Rumuniji, Reno-Nisan ima jedan, od svega nekoliko dizajnerskih centara u svetu (u kojem zapošljava oko 90 posto stranaca) i jedini centar za proizvodnju kalupa za prese limenih delova u evropskom delu globalne korporacije.

Nakon ovih podataka ostali smo nemi. Svaka čast našm komšijama na preduzimljviosti. Od nje su ostvarili i dobru dobit. Recimo, samo od poreza, od 2005. do 2010. godine uknjižili su 625 miliona evra, a zaposleno je preko sedamnaest hiljada radnika po raznim osnovama. Priča se čak i da je stotinak kilometara auto puta kojim smo od Bukurešta stigli do fabrike u predgrađu Piteštija, u velikoj meri finansirala Reno-Nisan grupacija. Ne bi nas čudilo, s obzirom da je to žila kucavica ovog giganta.

Sama fabrika Dačija nalazi se van urabane zone, dobro ograđena od pogleda i neželjenih “posetilaca”. Kompleks je ogroman. Da bi stigli od preseraja do fabrike za sklapanje automobila, vozili smo se autobusom. Reno očigledno nema ništa da sakrije od javnosti, pošto ni jednog trenutka od nas nije tražio da sklonimo naše objektive. Da bi ušli u hale, jedino smo morali da stavimo zaštitne naočare i specijalne naglavke na cipele. Ostatak je zavisio od nas. Ako se krećemo dobro označenim žutim stazama, neće nam biti ništa, inače…

U obilazak ogromne fabrike krećemo hronološkim redom, onako kao se rađaju automobili. Dakle, ulazimo u preseraj i shvatamo da šasiju i karoseriju automobila čine veliki broj limenih profila koji se sukcesivni navaruju u sve veću i veću celinu. Najveći delovi su pod i bočne strane, dok su prednje i zadnje bezbednosne zone elementi kojima radnici posvećuju mnogo vremena. Vešte ruke radnika rad pretvaraju u igru, tako da se pred nama stvaraju noseći elementi šasije, a da radnici skoro i ne gledaju gde postavljaju velika klješta za tačkasto zavarivanje.

U ogromnoj hali varnice pršte na sve strane kao da se slavi neki praznik! Stajanja nema, tek po koji sekund dok se traka pomeri. Treba biti zaista jak, i psihički i fizički, da bi ispunio iscrpljujući plan. Hiljadu i četiri stotine automobila dnevno je velika cifra koja zahteva maksimum od radnika. U Dačijinoj fabrici nema robota, osim u delu za farbanje – sve se oslanja na ljudski rad.

Zavarene školjke odlaze na farbanje, a mi prelazimo u pogon za sklapanje automobila. Na traku dugu skoro dva kilometra školjke dolaze na pokretnoj traci. Za početak, ugrađuje se hidraulična i električna instalacija, a automobili je svakim trenom sve bliži konačnom cilju. Prolazimo i deo gde se pneumatici automatski montiraju na naplatke i balansiraju, kao i odeljak gde se montira kabina. Sve se odvija sa velikom pažnjom, ali bez ikakvih oklevanja. Ukoliko se dogodi bilo kakva nepravilnost u postupku, automobil se označava i vraća na početak procesa.

Jedan od interesantnijih delova procesa je takozvano “venčanje”, odnosno mesto gde se spajaju karoserije i pogonska grupa. Za ovaj relativno komplikovan proces potreban je jedan vešt radnik i nekoliko minuta “šrafljenja” unapred pripremljenih komponenti.

Nakon gotovo dva kilometra puta po proizvodnoj traci, auto je skopljen i dolazi u ruke radnika koji ga provozi kroz niz testova koji će potvrditi njegov kvalitet, počev od standardnih, koji proveravaju sistem za kočenje, svetla i oslanjanje, pa do ispita u tunelu sa vodom, koji otkrivaju sva neželjenja curenja u kabinu. Tek kada prođe iscrpne testove, novi Dačijin automobil odlazi na parking, odakle će biti transportovan na neko od svetskih tržišta.

Rubrika je objavljena u Auto magazinu broj 41, oktobra 2011. godine