Ono što je za Renault počelo kao sporedna delatnost, danas je preraslo u diviziju kojoj se posvećuje ozbiljna pažnja. U to smo se uverili tokom posete Renoovog razvojnog centra u Villier Saint-Frédéric-u, gde se ekspertiza u oblasti lakih komercijalnih vozila svakodnevno razvija.
Mala lekcija iz istorije: prvi automobil koji je Renault napravio bio je Voiturette Type A 1898. godine. Louis Renault, tada dvadesetjednogodišnjak i njegova braća Marcel i Fernand, osmislili su revolucionarni sistem direktnog pogona preko kardana, umesto tada uobičajenog lanca. Mladi Louis je na Badnje veče vozio Voiturette ulicama Pariza, što je odmah privuklo pažnju posmatrača i donelo prve porudžbine. Taj uspeh bio je temelj kompanije Renault Frères, osnovane godinu dana kasnije.
Ali tu se nije stalo. Mnogim manjim pariškim firmama, koje su već prepoznale pozitivan imidž Renoa, bio je potreban mali dostavni automobil za gradske isporuke. Tako je Reno 1900. godine odlučio da, na osnovu modela Voiturette, ponudi svoj prvi laki dostavni automobil – Type C, sa ojačanom šasijom i tovarnim prostorom pozadi. Bio je to početak čitave serije lakih komercijalnih vozila koje su trgovci rado koristili.
Možemo slobodno reći da su laka komercijalna vozila oduvek bila suštinski deo game Renoa. Tokom godina dolazilo je do saradnji, a kasnije i preuzimanja drugih francuskih proizvođača komercijalnih vozila, poput Saviema i Berlieta. To je dovelo do eksponencijalnog rasta Renoove divizije „VU“ (Véhicules Utilitaires). Toliko da je grupa 1965. donela odluku da otvori poseban i isključivo posvećen razvojni centar za laka komercijalna vozila. Razumljivo, ako znamo da Reno danas godišnje proda oko pola miliona lakih komercijalnih vozila, što čini približno 25% ukupne svetske prodaje brenda.
Danas ovaj centar u Villier Saint-Frédéricu obeležava svoju 60. godišnjicu. Na prostoru od 15 hektara, oko hiljadu ljudi svakodnevno radi kako bi kupci Renoovih kombija svih veličina mogli bezbedno i efikasno da obavljaju svoj posao. Jer, ova vozila su pre svega radni alati. Misija je jasna: olakšati svakodnevnu upotrebu i obezbediti pouzdanost, jer kvar vozila znači i prekid poslovanja. Odluka da se pre 60 godina ekspertiza i istraživanja u oblasti lakih komercijalnih vozila objedine na jednom mestu, omogućila je razvoj brojnih inovacija u ovom segmentu.
To je ogroman posao, budući da se LCV vozila obično nude u bezbroj varijanti, dimenzija i sa personalizovanim prilagođavanjima. Master, na primer, ima čak 450 varijanti sa različitim motorima i pogonskim sistemima. Ta raznovrsnost je praktično beskonačna, a svaka verzija mora da bude testirana, potvrđena i homologovana.
U razvojnom centru može da se izvede preko 80 različitih testova, koji pokrivaju gotovo sve aspekte bezbednosti, ergonomije i izdržljivosti. Samo se kreš testovi obavljaju na drugom mestu, iako se digitalno pripremaju upravo ovde. A što se digitalnog tiče, inženjeri beleže ogroman napredak. Zahvaljujući virtuelnoj stvarnosti, mnogi aspekti mogu da se testiraju čak i pre nego što se izgradi prvi prototip, poput ergonomije kabine ili upotrebljivosti novih rešenja.
Naravno, fizički testovi su i dalje neophodni. Testovi pouzdanosti simuliraju najteža opterećenja sa kojima se vozila susreću u svakodnevnoj upotrebi. Intenzivna ubrzana testiranja lako mogu da predstavljaju i do 400.000 kilometara ili 20 godina korišćenja. Posebna pažnja se poklanja komponentama koje su najviše opterećene; vrata se, na primer, ovde otvaraju i zatvaraju čak 900.000 puta, dok se ulasci i izlasci sa vozačevog sedišta ponavljaju 450.000 puta.
Veliki napredak postignut je i u pogledu akustike. Vremena kada je dostavljač paketa morao da radi u bučnom i klimavom vozilu su odavno iza nas. Vozači komercijalnih vozila često provode i po 10 sati dnevno za volanom, pa je akustična udobnost ključna da bi se smanjio umor. Isto važi i za vibracije koje utiču na kukove i kičmu, zbog čega akustički inženjeri analiziraju i vibracije u volanu i sedištu.
Možda biste pomislili da su današnji kombiji toliko razvijeni da su dostigli vrhunac. Ali, uvek ima prostora za napredak. Najveći izazovi za inženjere danas su pogonski sistemi i regulative. Kada je reč o pogonu, većina lakih teretnjaka se i dalje proizvodi sa klasičnim SUS motorima, bez hibridnih rešenja. Ne zato što proizvođači to ne žele, naprotiv. Reno je jedan od pionira električnih dostavnih vozila.
Još 1985. ovaj francuski proizvođač je započeo istraživanja koja su dovela do električnih verzija „renoa ekspres“ i „trafik“. Godine 2002. stigla je prva ozbiljna električna verzija u obliku modela Kangoo Electri’cité. Nije postigla veliki prodajni uspeh, ali je Renou donela dragoceno iskustvo u razvoju i proizvodnji električnih dostavnih vozila.
Prvi „master EV“ pojavio se 2017, a kasnije i „trafik EV“. Iako električna ponuda postoji i ima smisla, većina kupaca za sada nije spremna. Samo oko 15% njih bira električni furgon, što Reno i dalje smatra solidnim rezultatom. Ipak, inovacije se nastavljaju: sa novim modelima uvodi se i 800 voltna tehnologija, koja omogućava dopunu baterije sa 15 na 80% za samo 20 minuta, uz domet od 450 km.
Što se vodonika tiče, Reno je za sada obustavio razvoj modela sa gorivnim ćelijama, jer tržište uopšte ne pokazuje interesovanje. Jednostavno, ne postoji mreža za snabdevanje. Ali, ako se situacija promeni, tehnologija je spremna za povratak.
Reno očekuje da će udeo električnih dostavnih vozila rasti, ali paralelno nastavlja razvoj i klasičnih lakih teretnih vozila sa SUS motorima. Euro 7 verzije stižu 2027. godine i biće poslednja klasična iteracija. Od Euro 8 norme, biće neophodno da se uvedu hibridna rešenja.
Najveći izazov, međutim, leži u sve strožim propisima. Evropski zakonodavci postavljaju sve rigoroznije norme, što zahteva ogromna ulaganja vremena i sredstava. Svaka nova regulativa znači novu homologaciju, što je zbog velikog broja varijanti i konfiguracija dodatno opterećenje za inženjere. Više od 50% resursa centra troši se na usklađivanje sa propisima. Dakle, ako se pitate zašto su furgoni relativno skupi, evo jednog dela odgovora. Drugi deo objašnjenja leži u evoluciji samog segmenta, od koje kupci najviše profitiraju. Danas se razlika između dostavnih i putničkih vozila za vozača jedva primećuje. Reno za to može da zahvali inženjerima iz svog razvojnog centra za laka komercijalna vozila.
Aleksandar Bursać
Kako se nekad vozilo?
Tokom posete R&D centru, imali smo priliku da sednemo za volan nekoliko starih dostavnih vozila. Najpre Renault F4-Service iz 1970, teretne varijante koja teži svega 720 kilograma. Renault 4 je jedan od najvećih automobilskih uspeha svih vremena, sa preko osam miliona primeraka proizvedenih od 1961. do 1992.
Francuska pošta, žandarmerija i zanatlije rado su ga koristili. Lako se vozi, „kišobran“ menjač je iznenađujuće praktičan, a vozilo je okretno, udobno i startno. Motor lepo povlači i radi tiho, bar do 80 km/h.
Zatim prelazimo u Renault Estafette iz 1980, bivše vozilo žandarmerije, sa rotacijom i sirenama koje i dalje rade. Ovo je prvi „reno“ sa prednjim pogonom, predstavljen 1959. sa malim benzinskim motorom od 845 ccm i korisnim tovarom od 600 kg.
Žandarmi su tada imali i jaču 1,3 verziju sa 43 KS. Najneobičniji detalj je menjač smešten praktično iza vozača, sa prvom brzinom na mestu današnje druge, baš kao i kod „četvorke furgona“ proizvedenog 1970.
Na kraju, Renault Trafic pikap iz 1990, sa samo 600 pređenih kilometara. Njegov dvolitarski benzinac gotovo da nije ni radio, što se vidi i po enterijeru u fabričkom stanju. Instrument tabla i sedišta podsećaju na putničke modele iz tog doba (poput „renoa 18“).
Trafic se vozi kao nov, iako naravno nije bio opterećen tokom testa. Motor živahno radi, a menjač sa vrlo kratkim hodovima gotovo podseća na sportski auto iz devedesetih. Bez obrzira što je 35 godina star, ovaj muzejski primerak „trafika“ zaslužuje pohvale za visok nivo udobnosti koji pruža.
Testiranja bez prestanka
U razvojnom centru posebno se ističu probne stanice koje fizički testiraju delove i komponente, kao dopuna prethodnim digitalnim proverama, radi garancije robusnosti i pouzdanosti. One su specijalno dizajnirane za laka komercijalna vozila i reprodukuju najzahtevnije uslove korišćenja u praksi.
Testiranja su neprekidna, 24 sata dnevno, sedam dana u nedelji, tokom cele godine. Na taj način Reno simulira scenario habanja komponenti, skraćujući vreme na oko 18 meseci za ono što bi u realnim uslovima vozilo doživelo tokom 20 godina (ili oko 400.000 km).
U centru postoji 30 specijalnih testnih sistema za laka komercijalna vozila i sprovodi se više od 80 različitih vrsta testova, u koje je uključeno 80 inženjera i tehničara, sa oko 1.000 senzora i mernih sistema. Gotovo svi elementi šasije i karoserije prolaze testove otpornosti i zamora, uključujući i ekstremne uslove; ogibljenje se ispituje na različitim tipovima podloga sa nasumičnim nivoima opterećenja, a čak i anker tačke sigurnosnih pojaseva testiraju se do krajnjih granica.
Poseban značaj ima i program provere izdržljivosti i otpornosti, pokrenut 2020. godine, kojim se analizira 200 delova označenih kao potencijalni izvori kvarova. Na taj način Reno može da identifikuje probleme i spreči njihovo ponavljanje.
Još jedna istaknuta oblast centra je Akustika. Inženjeri nastoje da optimizuju zvučni ambijent tokom čitavog životnog ciklusa vozila, od dizajna do proizvodnje. Testiraju se različite vrste buke, aerodinamička, ventilaciona, buka kotrljanja, sa ciljem da se poboljša udobnost vožnje i smanji slušni i mentalni umor vozača. U tu svrhu koristi se gluva soba za testiranje većih vozila, dok se vibracije koje vozač oseća kroz volan i sedište analiziraju pomoću specijalne lutke opremljene senzorima.
Spajanje fizičkog i digitalnog
U skladu sa novim vremenom, VSF centar je razvio „fizidžitalne“ kompetencije – upotrebu digitalnih alata za procenu fizičkih resursa kroz objedinjene simulacione platforme. Ovaj koncept omogućava interakciju između virtuelnih i fizičkih modela, čime se mogu testirati različite opcije i porediti tehnička rešenja radi kreiranja što bolje korisničke iskustva. U proces mogu biti uključeni i klijenti.
„Fizidžitalno“ iskustvo podrazumeva 3D vizualizaciju modela automobila kroz naočare za virtuelnu realnost, povezanu sa softverom budućeg vozila. Korisnik može da simulira realnu upotrebu u fizičkom okruženju, što inženjeri Renaulta definišu kao potpuno imerzivno iskustvo.
Na demonstraciji je prikazan novi režim vožnje koji omogućava efikasniju upotrebu budućih Renoovih lakih komercijalnih vozila, poput „stafeta“ ili „trafika“, osmišljen da smanji gubitak vremena pri svakoj dostavi u gradskom okruženju. Jednim pritiskom na dugme vozilo se zaustavlja, ostaje spremno za polazak, automatski aktivira sva četiri pokazivača pravca i olakšava ulazak i izlazak vozača, što donosi prosečnu uštedu od 46 sekundi po zaustavljanju/dostavi.
Osnovan 1965.
Centar je prvobitno osnovala SAVIEM, Renoova filijala za teška vozila. Tokom godina doživeo je brojne transformacije: 1978. došlo je do spajanja Berlieta i SAVIEM-a, čime je nastao Renault Véhicules Industriels (RVI). Kasnije su integrisane i kompanije Berex (1992) i Chausson (1994).
Infrastruktura VSF-a obuhvata šest ključnih oblasti za istraživanje i razvoj lakih komercijalnih vozila: postrojenja za testiranja, probne stanice, radionice za akustiku, razvoj prototipova, studije motora i probne stolove, evaluacije kvaliteta, inženjerske studije i „fizidžitalne“ laboratorije.
