Ponovo je došlo vreme da vam pričam o gradu sa hiljadu lica…
U kojem se delovi noćnih svetiljki spajaju u možda najlepši pogled na grad sa ove naše kanadske strane, čežnjivo provocirajući imigrantske poglede
Iz Detroita specijalno za Auto magazin:
Zoran Kljajić/Aleksandar Media NEWS
Foto: Aleksandar Media Photo
MICHIGAN THEATRE
Pričaćemo o gradu koji poseduje možda najlepši parking na svetu. Fascinantnu zgradu “Michigan Theatre” sagrađenu daleke 1926 u vreme kada je Henry Ford odveć vladao svetom. U štampi je tih godina opisivana kao najlepša dvorana na svetu i biser arhitekture koje je samo Detroit bio dostojan. Ogromni kristalni lusteri visili su na visini od preko sedam metara iznad publike. Cela unutrašnjost građevine je bila ukrašena umetničkim freskama, mermerom i gipsanim “chic” figurama italijanske renesanse, u to vreme uobičajenim statusnim simbolima.
U dvoranu se moglo smestiti preko četiri hiljade posetilaca. Krajem šezdesetih, nakon “crne revolucije” i nereda koji su desetkovali grad bacivši ga na kolena, biznis je naglo krenuo da opada. Slavni dani mičigenskog teatra polako su padali u zaborav. I da bi ironija bila veća, za jedan od glavnih razloga pada popularnosti ovog raskošnog teatra istoričari su navodili nedostatak prostora za parkiranje. Igrom sudbine oronuli teatar danas i sluzi kao parking garaža. Postoji jedna izreka koja otprilike kaže da se u Detroitu sve vrti oko automobila…”Detroit is all about the cars”! Izgradnja zgrade je u ono vreme koštala neverovatnih tri miliona dolara. Ekvivalent u današnjoj novčanoj vrednosti bi iznosio približno 50 miliona dolara. Mičigenski teatar je u zadnjoj ponudi pre neku godinu prodat za upravo istu cifru, tri miliona dolara, i to ovih “današnjih” dolara. Neverovatno zar ne?
Juče sam namerno parkirao svoj automobil baš na ovom mestu.
Svuda oko mene raspadnuti zidovi podsećali su na grandioznost jedne epohe koja se više nikada neće ponoviti. Gde god da sam pogledao, razbacana pocepana sedišta, oslikani zidovi i plasteri koji vise sa plafona kao da govore o ljudskoj propasti, nemaru i zlobi. Celi kompleks mi liči da je u jednom trenutku svoje istorije dostigao savršenstvo u estetskom izrazu, a kao da su ga potom varbari preuzeli, i opustošili do dna.
Još uvek čujem zvuk vetra kako sablasno duva kroz ogromne prozore na zidovima kojima nedostaju stakla. Zvuk je podsecao na scene iz horor filmova.
Govorim i o gradu koji ima čuvenu operu, jednu od najbogatijih umetničkih galerija u ovom delu sveta, i naravno katedrale koje nas još uvek podsecaju na Aretu Frenklin i Džejmsa Brauna.
Treba reći da je ovo grad koji po svaku cenu želi ponovo da bude prvi, pa makar i u bilo čemu, osim u crnoj hronici iz koje ne silazi godinama. Dakle, pričam o Detroitu, onom koji opčinjava… i o onom koji je nažalost do pola već sagoreo.
BRIAN THE HOMELESS GUY
Jutro je, četrnaestog januara…
Sat na katedrali Svetog Pavla je već odzvonio jednu. Drugu seriju će ponovo u 8:00 ujutro.
Za ovo doba godine temperatura je već dostigla neverovatnih plus dva stepena celzijusa. Krajnje neuobičajeno za Mičigen. Ulice su još uvek poluprazne. Tu i tamo, poneki prolaznik sa kafom u ruci užurbano nestaje u nekoj od okolnih poslovnih zgrada.
Krećem Woodward avenijom “uzbrdo” (iako brda ni na vidiku nema…) prema Eight Mile Avenue (osmoj milji), nadajući se da ću usput sresti Brajana, neugledno odevenog, čoveka raščupane kose kojeg veoma često srećem na uglu Woodward i Mack avenije, kako zaklonjen između zidova polupane prodavnice u kojoj je nekada radio kao prodavac, prosi za koru hleba.
Brajan je prosjak. Lutalica koji me je u neku ruku “oslobodio” straha od detroitskih beskućnika, i ubedio me da su i oni, tek samo obični ljudi. Umeju da se raduju, da plaču i da se zezaju, iako situacija u kojoj se nalaze nije nimalo naivna. Brajan voli da se slika…tako sam ga i upoznao.
Na jednom od mojih bezbrojnih lutanja, u potrazi za nečim što bi ulicama Detroita dalo lični “fotografski smisao”, primetio sam ga sa čudnim kišobranom. Taj pocepani kišobran, jarkih boja, u Brajanovim rukama je delovao kao “Arlekinov” putokaz u neku drugu dimenziju. Na takve prizore čovek podiže svoj fotoaparat gotovo momentalno. Spazio sam ga još sa druge strane Woodward-a, na ovom istom raskršću. Siguran sam da je u tom trenutku i on mene primetio, ako ništa ono zbog idiotske situacije u koju sam zapao koji tren kasnije. Naime, dok nam se pogledi još uvek nisu sreli, oklevao sam, čekajući “perfect shoot”. Nekoliko sekundi kasnije, bilo je već kasno. Brajan se okrenuo prema meni gledajući me sitnim i pronicljivim ocima, sa nevericom, i pogledom koji traži odgovore.
“Hej, ovo je…”, reče mi, “pravi Detroit…”, “This is the real shit, man…that’s it! You want to take a shoot…! Come on, there is nowhere to go…we are the shadows of Detroit, bro’…we are f… shadows man!”
To je pravi Detroit, ubeđuje me, onaj kojeg ustvari ne vidiš samo ukoliko to ne želiš.
Brajan je jedan od 18 hiljada beskućnika kojima je potrebna pomoć gotovo svakog dana. Statistike su zabrinjavajuće. Među beskućnicima je čak 25 procenata dece do 18 godina starosti. Gotovo polovina od tih 18 hiljada su kompletne porodice koje je zbrisala kriza 2008. godine. Ono što zabrinjava još više, jeste činjenica da su upravo porodice sa decom najbrža rastuća kategorija beskućnika. Detroit je u svojoj, ne tako dalekoj istoriji, nekoliko puta “brisan” sa lica zemlje u fizičkom i ekonomskom smislu.
Potpuno bankrotirao 2013. godine, sa preko 20 milijardi dolara duga, Detroit je ostao upisan kao grad sa najvećim dugom u istoriji Sjedinjenih Američkih Država. Komunalne usluge, vodovod, gradska rasveta, gradske usluge prevoza…sve je to u jednom trenutku gotovo zamrlo ili u nekim siromašnijim kvartovima čak i potpuno stalo. Dalje se nije moglo, bio je to jedini grad u Sjedinjenim Američkim Državama koji je službeno i po sili zakona proglasio totalni bankrot.
Od tih sumornih dana prošlo je šest i kusur godina i cela ta priča o raspadu sistema, o ozlojeđenosti pre svega radničke klase čiji su preci u neku ruku podigli ovaj grad, već uveliko postaje “klishe”.
U prvom naletu krize siromašni slojevi društva su “popadali” prvi, dok su oni pripadnici tzv “nižeg srednjeg staleža”, koji su još uvek uspevali da plivaju po neku godinu bez posla, ubrzo potom se našli takođe na ulici, ili u svratištima za socijalno ugrožene. Kolone beznadežnih ljudi u redovima za narodnu kuhinju, prizor je koji se gotovo svaki dan mogao videti u nekim delovima grada. Brajan je klasičan primer liberalnog industrijskog kapitalizma, koji je gotovo zbrisao automobilsku industriju Mičigena.
Ona koja je početkom prošlog veka i dobrim delom dvadesetog diktirala trendove, pala je na kolena pred jeftinom radnom snagom “trećeg sveta”, i korporativnom glađu koja ne bira sredstva kada je profit u pitanju.
Zašto vam sve ovo pišem i otkud Brajan u ovoj priči…?
Zato što ćemo Brijan i ja po prvi put ove godine zajedno na auto salon. Doduše, on će biti ispred Kobo arene, tamo na uglu Vašington-a i Kongres avenije, a ja ću ipak morati da uđem unutra. Inače, Brajan to radi godinama. Svakog dana krene sa svog mesta dole prema reci u nadi da će isprositi dovoljno novca da pregura do proleća. Veoma često mu je to i polazilo za rukom. Za jeftin Mekdonalds, cigare, i nešto “street crack”-a. Drugo mu ništa i ne treba.
U sretna vremena, za vreme trajanja auto salona, Brajan je od prošenja znao da “zaradi” i do 160 dolara dnevno. To je, kaže bilo “zlatno doba”. Turisti, naročito novinari iz evropskih zemalja su davali najviše. Ipak, nervozan je, propitkuje me… čuo je da “evropljani” ove godine ne dolaze. Ja se malo pravim blesav, žao mi je da mu kažem da je u pravu. Ne dolaze “evropljani”, a ni mnogi drugi…
AUTO SALON COBO HALL
Hol Kobo dvorane je ogroman…
U centralnom delu se nalazi velika statua bokserske legende Detroita, Joe Luis-a.
Paradoksalno izgleda, ali se njegov spomenik nekako namerio na posetioce… Ruke stavljene u bokserski gard, pesnice okrenute ka onima koji ulaze. Imate osećaj da će vas svaki momenat opaliti po nosu.
Taj deo centralnog ulaza je ispunjen stotinama novinara, TV i radio ekipa, nosača opreme koji užurbano raznose tehniku za emitovanje programa. Na stotine kamera, propratnog osoblja…lokalnih muvatora, čistača cipela i svakojakog “propratnog osoblja”.
Iako je ovogodišnji salon ograničen po broju izlagača kao nikad pre, organizatori su se ipak potrudili da svetskoj javnosti prirede barem delić nekadašnjeg glamura.
Možda “najglasniji” među domaćim proizvođačima je Ford koji je novinarima automobilske branše predstavio svoju najjaču serijsku verziju „mustanga šelbi GT 500“ kojeg sada pokreće motor snage od čak 700 KS.
Takođe, samo pre par dana, novinarima je predstavljena i obnovljena verzija popularnog „eksplorera“, koji će se po svoj prilici prodavati i na evropskom tržištu. Ovaj Fordov SUV ima osvežene linije u skladu sa dizajnom kakav se očekuje od ovog robusnog terenca. „Ford eksplorer“, za 2020. godinu, kreće u prodaju polovinom ove godine i predstavljaće direktan izazov pomalo već zastarelom „džipu grand čiroki“.
FCA (Fiat Chrysler Automobili) je predstavio osvežene verzije svoje RAM pikap serije lakih kamioneta, kategorije vozila koja je i dalje jedna od najprodavanijih u Severnoj Americi. Podjednako omiljena i kod proizvođača i kod ruralne, pa i urbane Amerike. „Dodž RAM“, „ševrolet silverado“ i „ford F150“ u ovom segmentu predstavljaju tradicionalno najjaču konkurenciju koja svoje modele uspeva da ‘civilizuje’ u smislu komfora, bezbednosti i ekonomičnosti, čineći ih tako jednom od najatraktivnijih voznih kategorija na području severne Amerike.
Posle gotovo 20 godina ljubitelji sportskih automobila će imati priliku da pozdrave legendarnu „tojotu supru“. Ovaj sportski automobil nam dolazi kao model za 2020. godinu. Inače, „supra“ je jedan od najpoznatijih imena u svetu japanskih sportskih automobila i ove godine nam se vraća kao peta proizvodna generacija. Pokreće ga motor snage između 300 i 400 „konja“. Za razliku od prethodnih generacija ova verzija je zajednički projekat BMW-a („Z4“) i Tojote.
Nakon prošlogodišnjeg debija nekoliko konceptnih rešenja, kineski proizvođač automobil GAC Motors nam ove godine predstavlja potpuno novi koncept „Entranze“, a po prvi put na ovom tržištu imamo priliku da pogledamo mini-ven pod oznakom „GM6“ i terenac „GS5“. Sećamo se vremena kada je GAC Motors u Detroitu predstavljao svoje koncepte tek po kuloarima Kobo arene, čekajući svoju šansu da zaigra i značajniju ulogu na severnoameričkom tržištu. Modele ovog kineskog proizvođača još uvek nismo u mogućnosti da kupimo, ali oni uporno pripremaju teren i predstavljaju jednu od zanimljivijih ponuda na ovogodišnjem Auto salonu.
Luksuzna divizija Infiniti je danas “pokušala” da prikaže „QX Inspiration“ koncept koji je dugo najavljivan kao iznenađenje salona u Detroitu i pravi način da se proslavi 30 godina postojanja Nisanove luksuzne divizije. Pre 30 godina Infiniti je rođen upravo ovde , u Kobo areni i to na današnji dan. Po rečima visokih zvaničnika ove auto-kuće, „QX Inspiration“ najavljuje novo doba u dizajnu sa linijama koje će karakterisati kompletnu gamu budućih modela visokih performansi. Sve je očigledno bilo lepo zamišljeno, ali nakon konferencije za medije, naočigled mnogobrojnih novinara, koncept vozilo se nažalost nije pojavilo na podijumu. Razlog je neverovatan. Radnici i tehničari nisu uspeli da startuju automobil, te su ga bukvalno morali dogurati do scene. U poslednjem trenutku, zvaničnici Infinitija su ipak odlučili da odgode prikazivanje koncepta, izvinjavajući se novinarima i istovremeno ne spominjući pravi razlog otkazivanja.
Inače, na fotografijama „QX“ svojim izgledom neodoljivo podseća na “Inspiration” dizajn koncepta luksuzne sedan varijante vozila koje je prikazano na prošlogodišnjem Auto salonu u Detroitu i pobralo ovacije kako publike, tako i novinara. Očekuje se da će nove generacije Infiniti vozila biti pokretane isključivo na električni pogon.
Povećana je prodaja terenskih i krosover vozila, te stoga ne čudi trend većine proizvođača koji pokušavaju po svaku cenu da ugrabe deo tržišta i koliko god je to moguće se pozicioniraju u svim kategorijama. Kia do sada nije imala terenac sa tri reda sedišta, međutim ovih dana američkoj publici se predstavlja sa konceptom pod nazivom “Teluride”. SUV premijum klase, sa tri sedišta, postavljen je po veličini i luksuzu iznad već dobro prodavanog modela „sorento“.
Sve u svemu, ovogodišnji auto salon u Detroitu je bio uveliko ispod proseka. Velikoj listi proizvođača koji su mimoišli Detroit ove godine su se pridružili, pored Mazde, i evropska trojka – Mercedes, Audi, BMW. Pored automobilskih marki Rover, Tesla, Jaguar, Maserati, Porše, Bentli, koji godinama već izostaju, stiče se utisak da ni sami organizatori više nisu u stanju da poveruju da se čudo može desiti i da Detroit ponovo krene uzlaznom putanjom u svetu automobilskih carstava. Očigledno je da se budućnost auto-industrije integriše sa softverskim sistemima autonomne vožnje, električnih agregata, sve su to područja koja je Las Vegas (Sajam potrošačke elektronike – CES) već odavno uzeo pod svoje. Malo toga uopšte može da ostane u rukama Detroita kao ekskluziva, stoga ne čudi podatak da je ovo poslednji auto salon koji se organizuje u Januaru. Naime, 2020. detroitski auto salon biće održan 6. juna 2020.
Po rečima organizatora, biće to izuzetna prilika da se auto salon “resetuje” i da Detroit pokuša da postavi nove koncepte kada je promocija auto industrije u pitanju.
Po svoj prilici leto 2020. će biti “varljivo leto”, jer je potpuna nepoznanica kako će reagovati proizvođači automobila a i sami dileri na promenu termina. Pomeranjem salona u letnji period Detroit neminovno “uskače” u tuđe dvorište. Pretpostavke su da to možda i neće proći tek tako lako. Distribucija i promocija “automobilskog vašara”, ovakvog kakvog znamo, je ozbiljan biznis i svako kalendarsko pomeranje neumitno će izazvati posledice.
Sve u svemu, razočaran izlazim iz Cobo arene, i polako nestajem po ćoškovima visokih nebodera. Hladnoća bespoštedno osvaja. Kao da podseća da zimsko doba izgleda tek dolazi. Noć se spustila i tek poneki slučajni prolaznik se mimoilazi sa nama.
Dok sam se kretao polupraznim ulicama Džeferson avenije, spazio sam krajičkom oka Brajana. Kao po nekoj komandi, u isti mah primetio je i on mene. Mašem mu rukom, pozdravljam ga. Odmahuje mi, dok ulazi u policijsku maricu, pridržavajući se za polupana vrata policijskog transportera.
“Hey Zee, Another bad day for business bro…”kratko progovara.
“Another one, bro…!”
“Shut up Brian and get your butt inside…!”, gura ga policajac očigledno nervozan i umoran nakon duge smene, dok se Brajan nevoljno prepušta “sili zakona”. Ovaj put je imao sreće. Prespavaće u zatvoru, a ne na ulici.
Senke Detroita konačno odlaze na počinak. Sutra je novi “radni dan”, a meteorolozi prognoziraju sneg…
