Mnogi imućni zaljubljenici širom sveta imaju bogate kolekcije automobila, ali ipak retko koja od njih može da se pretvori u muzej, kao što je učinila holandska porodica Louvman.
Porodica Louvman je počela sa sakupljanjem istorijskih automobila još davne 1934. godine, a prva postavka muzeja predstavljena je 1968. godine.
Kako je muzejska kolekcija rasla, a institucija dobijala na značaju, postvka je menjala lokaciju. Aktuelna zgrada se nalazi blizu centra Haga.
Velelepni objekat na tri sprata i preko 10 hiljada kvadratnih metara izložbenog prostora delo je američkog arhitekte Majkla Grejvsa, a park oko zgrade osmislio je Lodevik Baljon.
Postavku čini preko 230 automobila iz svih epoha, počevši od drugog najsatarijeg sačuvanog modela, „de diona” iz 1887. godine, preko električnih automobila sa početka i „zvučnih” imena iz druge polovine 20. veka, pa do najnovijih modela.
Kolekcija je razvrstana po periodima, ali i tematski, tako da na istom mestu možete videti amfibije, električne automobile, ili poznate trkačke bolide. Louvmanovi su prilikom odbira automobila vodili računa da nabave primerke koji imaju bogatu istoriju i poznate vlasnike, tako da možete videti šta su vozili holandski kralj, Elvis Prisli i druge poznate ličnosti.
Ono na čemu vlasnici muzeja takođe insistiraju je da su izloženi primerci u originalnom, fabričkom stanju, odnosno da nisu restaurirani. Čak je i najstariji auto iz kolekcije u originalnom stanju od pre 120 godina! Nama su posebno bile interesantne „tematske sobe”. U jednoj su izloženi čuveni trkački automobili, zatim tu je soba sa „mercedesima”, sledi soba sa „alfa romeima” i „maseratijima”, a kao poslastica tu su kolekcije „ferarija” i „bugatija”.
Svaki zaljubljenik u automobile koji je u prilici, trebalo bi da poseti ovaj muzej. Ako ste već u Holandiji, možete sebi napraviti odličan celodnevni izlet koji čak i ne košta previše. Ulaznica za odrasle osobe je 13,5 evra, deca plaćaju 7,5 evra, a parking je 5 evra.
Kada se pojavio u drugoj polovini četrdesetih godina prošlog veka, “hadson komodor” je bio tehnički napredniji od svih američkih automobila. Karoserija je bila napravljena tako da okružuje putnike i tako ih štiti u slučaju sudara. Komfor i oprema su bili vrhunski. Verzija automobila sa šestocilindričnim modelom, “hadson hornet” vladala je trkačkom scenom početkom pedesetih.
Pozitivno ludilo društa šezdesetih godina prošlog veka moćda se najbolje vidi kroz model anfibije. Najme, tako se ljudi zamišljali krosover vozila, delom automobil, delom motorni čamac. Na kopnu se kretao pogonom na zadnjim točkovima, a u vodi pomoću propelera.
“Mercedes” koji ne liči na “mercedes”, već na “folksvagen bubu”. Fotografija iza izloženog autmobila sve govori. Dr Porše je bio glavni konstruktor i dizajner Mercedesa sve do 1932. godine, pa otuda i velika sličnost ne samo i dizajnu, već i u konstruciji sa “bubom”. Slovo H u nazivu je skraćenica od reči “heck”, što znači pozadi. Ovaj “mercedes” nije bio naročito popularan i napravljeno je svega oko 1.500 primeraka.
Kraj roka, elvis Prisli ne bi bio to što jeste da je imao umeren ukus o dizajnu svega što ga okružuje. To se možda najbolje vidi na ovom “kadilaku” koji je specijalno dizajniran za njega. Specijalno je napravljena ogromna hromirana maska hladnjaka, a ispred fabričkih četvrtastih farova montirani su lažni farovi koji podsećaju na reflektore. Karoserija je “obogaćena” i brojnim spojlerima.
Ovog preteču “folksvagen bube” konstruisao je Ferdinand Porše kao ultimativno vojno vozilo. To je terenski auto sa spodobnošću vožnje po vodi. Pokretao ga je bokser motor zapremine 1,1 litar snage 25 KS preko četvorostepenog menjača sa reduktorom. U vodi pokretao ga je propeler.
Na ovoj maketi električnog automobila nalstaloj krajem 19. Veka najbolje možemo da uočimo najveći problem koji još uvek muči konstruktore – veličina baterija. Da bi automobil imao iole razumnu autonomiju, njegovi akumulatori su morali da zauzmu najveći deo raspoloživog prostora u automobilu.
Mnogi danas zaboravljaju da električni automobili nisu nikakava novotarija. Naprotiv, serijski su se proizvodili krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka, sve dok motori sa unutrašnjim sagorevanjem nisu dovoljno sazreli.
Ovim vozilima muzej u Hagu je posvtio jedan čitav deo. U prvom planu je “pežo VLV” iz 1941. Godine, koji je imao autonomiju od 80 kilometara, uz maksimalnu brzinu od 30 km/h.
Ljudi su pre stotinak godina očigledno drugačije shvatali automobile nego mi sada u 21. veku. Automobile nisu koristili samo za puki prevoz, već su oni bili sastavni deo porodice i korišćeni su u hedonističke svrhe. O tome svedoči i ova fenomenalna korpa sa kompletnim priborom za obedovanje u prirodi.
Hedonizam na točkovima nije bio stran ni vozačima autombila početkom prošlog veka. Recimo, kamp kuće na točkovima nisu nikakav novitet. Naprotiv, bile su vrlo rasprostranjene već odmah nakon Drugog svetskog rata, a njihov kvalitet izrade i pažnja posvećena i najmanjim detaljima govori o tome da kamping nikada nije bio “zabava za mase”.
Kao što ste sa naših fotografija mogli da primetite, automobili sa kraja 19. i početka 20. veka nisu nudili previše zaklona od prirodnih elemenata. Nešto bolje su prolazila gospoda u zadnjem kraju limuzina, ali i to tek od dvadesetog veka. Zato su za vožnju bili obavezni topli odevni predmeti. Čak i leti, dobra “pilotska” kapa i naočare bili su neizostavni, a za najhladnije periode tu su bunde, od prirodnog krzna, naravno.
Prodor automobila marke Pežo na tržište Holandije dogodio se sasvim slučajno. Partneri Verweij i Lugard bili su impresionirani “pežoima” koje su videli na jednoj trci izdržljivosti, pa su počeli da ih uvoze u Holandiju sa velikim uspehom. Do 1900. godine, u Holandiji je bilo registrovano ukupno 100 automobila, od kojih su čak 14 bili “pežoi”, uglavnom “tip 31”.
Iako ovaj tricikl deluje krhko i neobično, bio je vrlo tražen i cenjen u svoje vreme. Proizvodio se od 1907. do 1927. godine i to kao poutnički automobil i kao dostavno vozilo. Model u kolikciji sa četvorocilindričnim vazdušnom hlađenim motorom zapremine 1,5 litara proizveden je 1912. godine.
Firma De-dion je predstavila svoj tricikl pogonjen Boutonovim motorom već 1895. godine. Vozilo je bilo brzo i ekonomično, pa je tri godine kasnije nastao i četvorotočkaš sa sličnom mehanikom, ali i mestom za putnika iznad prednje osovine.
Vozilo je bilo neuobičajeno brzo za svoj period, tazvijalo je oko 50 km/h, pa je fabrika razila specijalnu sirenu. Aktiviranjem posebne poluge, auspuh bi se pretvarao u vrlo glasnu pištaljku koja je rasterivala pešake na velikoj razdaljini.
Jedan od najstarijih originalnih automobila na svetu nalaze se u muzeju u Hagu. U pitanju je De dionov parni četvorotočkaš iz 1887. godine. Kotao i dvostepena parna mašina (sa delom za visoki i niski pritisak) nalazila se iznad prednje osovine, dok se rezervoar sa vosom nalazio pozadi, ispod putnika. Auto je bio spreman za vožnju oko 50 minuta nakon početka loženja, a maksimalna brzina bila je oko 60 km/h.
Rad na automobilima sa kraja 19. i početka 20. veka bio je zanat namenjen drvodeljama koji su izrađivali konjska i volovka kola. Tek kada je počela da se razgranava mređa puteva, počela je da postoji potreba za sofisticiranijim automobilima koji bi podneli velike vrzine i vožnju krivinama, pa je rad sa drvetom počeo da pada u zaborav.
Izloženi taksi nije obično prevozno sredstvo, već prava filmska zvezda. Ovo je automobil koji je korišćen prilikom snimanja filma “Kum” 1972. godine. Crveno-žuta šema bojenja je preuzeta od taksi kompanije San Franciska iz odgovarajućeg perioda.
Isti automobil poslužio je kao rekvizit u još nekoliko poznatih Holivudskih filmova.
Holanđani mogu da se pohvale da imaju izvornog proizvođača automobila koji se takmičio krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka sa (danas) najpoznatijim pionirima automobilizma. Firma Spajker počela je sa konstrukcijom aviona 1880, a ubrzo je počela da razvija i automobile. Na žalost, prestala je sa radom 1926. Godine, a za sobom je ostavila brojna remek-dela poput ovog “dual fetona” iz 1905. godine, koji Louvman muzej posebno ističe iz serije “spajkera” koji su na raspolaganju gledaocima.
Louvnam muzej je odvojila u posebnu prostoriju automobile koji su osvojili prestižnu trku 24 Sata Le Mana. Ovah “jaguar d-tajp” je poseban po tome što je u njemu 1957. godine pobedila privatna posada Flokhart/Bub prosečnom brzinom od 183 km/h. Nakon trke, auto je rasparčan, da bi se od njega napravilo nekoliko trkačkih automobila. Levman muzej je pronašao sve originalne delove ovog “jaguara” i satavio ga u automobil kojim se ponosi.
Početkom sedamdesetih godina prošlog veka Đuđaro je bila jedna od nekoliko kompanija koje su vladale automobilskom scenom, ne samo po dizajnu, već i po tehničkim novotarijama. Možda jedan od svojih najrevolucionarnijih prototipa razvili su za Maserati. Prikazan je 1974. Godine na Salonu u Torinu. Bila je to velika sportska limuzina hečbek formata, a pored ostalog posedovala je i veliki stakleni krov. Da li vam sve ovo zvuči poznato?
Crveno i samo crveno. A kako drugačije može da izgleda postavka italijanskih trkačkih automobila sa početka 20. veka? Sa leve strane bolidi Maseratija, sa desne Alfa Romea. Ferari je tada bio tek iskra u očima, i njemu sleduje posebna soba sa uspomenama.
Holandski kralj Bernard je bio zaljubljenik u “ferarije”, a kako mu je Enco bio prijatelj, nije bilo problema da se stvori ovaj “500 superfast” iz 1965. godine.Karoserija i šasija standardnog “330 GT” su izmenjene, a ugrađen je je V12 moror zapremine 4,0 litra, umesto petolitarskog. Na zahtev kralja, auto je ofarban u posebnu zelenu “verde pinto” boju, dok je kožna unutrašnjost u bež boji.
Potreba za masovnim prevozom se pojavila već u devetnaestom veku. Razvoj automobila pratili su proizvođači autobusa. Ovo vozilo iz 1913. Godine imalo je šestocilindrični motor zapremine pet litara i moglo je da ugosti devet putnika u kabini i šesnaest na krovu.
Da li je ovo umetnost, ili kič? Ovo su se sigurno pitali posetioci salona automobila u Londonu 1955. Godine, na kojem je bio izložen ovaj ekscentrični kupe. Nastao je na daimlerovoj šasiji, a glavne odlike su mu pozlaćeni detalji umesto hroma, presvlake sedišta od zebrine kože i komandna tabla od slonovače.
Ovaj auotomobil je nastao po uputstvu supruge vlasnika kompanije Daimler, Ledi Doker, bivše plesačice po noćnim klubovima.
Čitavo bogatstvo izloženo je u zasebnoj prostoriji. U pitanju je kolekcija od šest “bugatija”. U prvom planu je “tip 43”, unapređena verzija “tipa 35”, najuspešnijeg trkačkog modela ove marke.
Ovak auto ima osmocilindrični redni motor zapremine 2,3 litra sa mehaničkim kompresorom. Jedna od specifičnosti su mu farovi koji se zakreću zajedno sa prednjim točkovima kako bi osvetljavali unutrašnjojst krivine.
U pozadini je “tip 54 roudster”. U pitanju je trkački bolid homologovan za vožnju po saobraćaju. Ima motor snage 300 KS i legenda kaže da nikada nije bio popularan kod vozača zato što je bio težak za vožnju i nepredvidiv.
Na kraju obilaska vrlo velike zgrade muzeja, red je da se osvežite. Naravno, kafić je uređen u retro stilu, a zidovi su prekriveni posterima i automobilskom memorabilijom iz prošlih vremena.
U ponudi su bio sokovi i ukusna organska hrana po relativno povoljnim cenama.
Sredinom prošlog veka, fabrike su predviđale da će ulice velikih gradova biti zakrčene zbog naglog povećanja broja vozila. Rešenje je pronađeno u mikro automobilima, najčešće namenjeni samo jednoj osobi. Deceniju i po ovi autmobili su imali relativno veliku popularnost, pa su ih proizvodile i velike kompanije, ali i male karosernice. U muzeju u Hagu nalazi se velika kolekcija ovih mikro vozila.
