Jugom od 320 evra putovali od Rijeke do Mongolije i nazad!

“Radim kao skiper i lani sam vozio grupu Španaca. Inače, obožavam putovanja i 80 posto Evrope prošao sam s autom, s time da uvek idem po starim cestama, jer to je potpuno drugačiji doživljaj od autoputeva. Kada smo plovili do Visa, dečki su mi pričali o Mongol Reliju.

Jednostavno, to je bilo to. Rekao sam sam sebi: ‘Moram i ja na to ići!’. Skupili smo se nas trojica, Marino Rempešić, Aleksandar Puača i ja. Uslov koji mi je postavila majka bio je da diplomiram do odlaska. Ubrzano sam radio na diplomskom i završio tik pred odlazak”,  priča  Filip Jakovac, 27-godišnji diplomirani pravnik iz Rijeke, kako se rodila ideja o dvomesečnoj avanturi koju je ovoga leta prošao s prijateljima u starom “jugo koralu 55”.

Perfektan auto

Riječki tim koji je sam sebe nazvao “Alan Ford”, 13. jula  se  s “jugićem”  uputio u neverovatno putešestvije – iz Rijeke su vozili skroz do Mongolije i nazad, prešavši oko 18 hiljada kilometara evropskog i azijskog kontinenta i vrativši se 13. septembra u svoj rodni grad, s automobilom koji je, kako kaže Jakovac, u perfektnom voznom stanju. Prošli su Hrvatsku, Srbiju, Mađarsku, Ukrajinu, Rusiju, Mongoliju, Belorusiju, Transnistriju, Moldaviju i Rumuniju i to gotovo isključivo mimo autoputeva  kojih, osim u Hrvatskoj, Srbiji i delu Mađarske, po Filipovim rečima, na njihovom putu uopšte nije ni bilo.

“Mongol Reli” je jedno od najneobičnijih oktanskih takmičenja na svetu, u principu, neka vrsta trke “starih krntija” maksimalno do 1200 kubika, kojima oko 250 timova iz svih delova sveta starim putevima vozi od Londona ili Praga (godišnje se izmenjuju) do Mongolije, s tim da ruta završava u gradu Ulan Ude u Sibiru, stotinjak  kilometara jugoistočno od Bajkalskog jezera, odnosno 5640 kilometara istočno od Moskve. Međutim, Riječani iz “Alan Forda” u zadnji čas su se  odlučili da neće biti deo tog relija, već da će daleki put proći u vlastitom aranžmanu.

“Procenili smo da neće biti vremena za traženje sponzorstva, jer učešće u “Mongol Reliju” se plaća 650 funti, plus toga sudeonici su dužni da uplate određenu svotu u humanitarne svrhe, po sopstvenom izboru. Nama je, doduše, uleteo sponzorski ugovor, ali smo već imali svoj humanitarni cilj, prikupljanje sredstava za azil za ptice u Zaprešiću, u koji sam smestio Živka, galeba slomljenog krila, kojeg sam pronašao ispred riječkog Kazališta.

Takođe, sudeonici “Mongol Relija” automobile ili ostavljaju u deponiju na odredištu ili ih vraćaju transsibirskom željeznicom. Nama je glavna ideja bila da vozimo i nazad, ali nismo bili sigurni da bi “jugo” izdržao skroz do Ulan Batora. Na kraju je pala odluka da idemo sami, nezavisno o reliju”, priča Filip Jakovac.

“Jugo koral 55”, koji su nazvali Arti (po robotu iz “Ratova zvezda” R2D2), “alanfordovci” su kupili u Velikoj Gorici pored Zagreba za 320 evra.

“Automobil je bio u odličnom stanju. Iz 1989. godine je, a do našeg puta prešao je svega 59.200 kilometara. Celo vreme je bio u vlasništvu jednog dede koji ga je retko vozio, poslednjih godina uopšte ne, i puno je pazio na njega. Mi celim putem nismo imali niti jedan jedini kvar, samo nam je dva puta pukla guma, jednom pred ulazak u Mongoliju i jednom u Mongoliji, i to je bilo sve”, govori Filip.

Promena rute

Artija su ofarbali u riječke boje, a na haubu nacrtali riječki grb, pa  se otisnuli na put, prenoćivši prvi dan u Zagrebu, a drugi u Beogradu, gde su potražili mehaničara kako bi mu zamenili amortizere i podigli ga koji centimetar više od tla.

“Iznenadilo nas je koliko je teško pronaći mehaničara koji radi ‘jugiće’ u Beogradu, s obzirom da tih automobila tamo ima puno više. Na kraju smo našli jednog koji je kućni prijatelj našeg poznanika. Neverovatno koliko je teško zameniti zadnje amortizere na tom autu. To je potrajalo šest sati, a na kraju smo se zarakijali”,  priča Jakovac.

Prvobitna ruta koju su zamislili bila je preko Bugarske u Tursku pa na Kavkaz, ali su od nje odustali u poslednji čas.

“Već smo bili 30 kilometara od Beograda kada sam rekao da isključimo našu muziku i stavimo malo radio, da čujemo šta ima na lokalnim stanicama. Tada smo čuli vesti da se u Turskoj odvija vojni puč. Katastrofa, u tom trenutku nije se znalo kakav će biti ishod, do sada su svi vojni pučevi u Turskoj uspevali. Okrenuli smo se i vratili u Beograd, proveli tamo noć i krenuli prema Ukrajini. Bila je to odlična odluka, jer upoznali smo sjajne ljude i na putu prema tamo i nazad”, kaže riječki avanturist.

Posetili su i boravili u čitavom nizu nama egzotičnih gradova – redom, to su Lavov i Kijev u Ukrajini, potom Kursk, Voronjež, Saratov, Ufa, Čeljabinsk, Omsk, Novosibirsk i Gornjoaltajsk u Rusiji pa Ulgij i Tszaganuur u Mongoliji, nakon čega, kako kaže Jakovac, ide pustoš. U povratku su, nakon Ufe, prošli Kazan, Moskvu, Minsk, Gomelj, pa opet Kijev, zatim Odesu pa Tiraspol u Transnistriji, Kišinjev… U proseku, prolazili su tristorinjak kilometara na dan, a čitav ih je put sa svim troškovima i džeparcima koštao sedam-osam hiljada evra.

Upoznavanje ljudi

– Spavali smo 15 noći u “jugu”, to nikome ne bih preporučio. Šator nismo mogli da  podignemo jer sam zaboravio da uzmem šipku, pa smo se njime pokrivali. Kada bi bilo toplo, dvojica bi spavali u vreći pored auta, jedan u autu, jer Aleks je izgubio vreću,  a kada je bilo hladno – sva trojica u autu. Ostalo smo bili u hostelima, ali to smo koristili najviše za upoznavanje ljudi.

Kada ste celi dan u “jugu”, naveče ste strašno umorni i ne da vam se razgovarati s ljudima, tako da su hosteli bili najbolje rešenje, a onda bi se drugi dan našli s ljudima da nam pokažu grad. Gde god smo bili ljudi su bili nevjerojatno ljubazni. Prošli smo sve, od marendanja mesnog doručka na haubi ‘jugića’ kao zadnja sirotinja, do pušenja nargile u VIP loži u Ufi.

U Čeljabinsku smo upoznali mafijaša koji drži celi grad. Izašli smo van s jednim bivšim vojnikom, mrgom od 180 kila mišića, kojeg je taj čovek u belom lanenom odelu i sa zlatnim lancem pozvao za stol. Nakon toga, naš je prijatelj otišao, rekavši nam: ‘Dečki, sada ste u boljem društvu’, i ostali smo se družiti s čovekom u belom odelu.

Pričao nam je da zna Putina, pa kako u Hrvatsku dolazi jedriti, kako je to najlepša zemlja u kojoj je ikada bio. Govorio je da bismo mogli zajedno s njim otvoriti taksi firmu. Jednostavno, sedio je sam, bilo mu je dosadno, a mi smo mu se učinili zanimljivima – priseća se Filip Jakovac.

Priča da ih nije bilo strah, jer i cilj im je bio upoznati što više različitih ljudi, proniknuti u mentalitet krajeva kroz koje su prolazili.

“Kada sam na putu, imam tri pravila: budi neverovatno ljubazan, budi neverovatno pozitivan i budi neverovatno glup. Kada te neko od vlasti nešto pita, ne znaš ruski, ne znaš engleski, samo se smešiš i širiš ruke. Kada se snalaziš s ljudima, smeješ se, širiš ruke, pozitivan si. Nema straha, jer čim se pojavi, dogodiće se nešto.

To tako valjda vuče jedno drugo. Recimo, u Transnistriji nas je bilo strah, čitali smo da je to policijska država, niko ih ne priznaje osim Rusije. Kažu da je to jedino preostalo utočište SSSR-a, gde sve doista izgleda kao iz tih vremena, samo što nema veze s komunizmom.

U Tiraspolu smo jednog mladića pitali gdje je hostel, a on nam je ponudio da prespavamo kod njega, što smo i učinili i popili pivo zajedno. Drugi dan smo se opustili i krenuli dalje, kada nas je zaustavila policija. Tamo je, inače, po zakonu dozvoljeno nula promila, a ako imaš i promil alkohola, gubiš vozačku na dve godine.

Ja sam popio konjak, jer je zemlja poznata po tome, a Aleks, koji nije pio ništa, je vozio. Oni pričaju ruski, mi hrvatski, samo sam ponavljao ‘kako ste’, a oni meni ‘što si tako ležeran?’. Pitali su Aleksa da li je pio, rekao je da nije, a potom su pitali da li je pio sinoć i da li je spreman puhati. Otišli su s njim, kao, da puše, a meni jedan policajac govori da preparkiram auto. Odgovorio sam mu da neću jer sam pio. On govori: ‘Aaa, pametan!’ i smeje se.

Doveli su nas ispred bolnice i tražili 200 eura, inače će Aleks puhati. Nisam im htio dati, rekao sam neka puše, jer sam računao da jednu pivu od sinoć ne može pokazati. Oni govore: ‘Pa vaš će prijatelj završiti nedelju dana u zatvoru ako je pio’. Ali nismo odustajali, samo smo ponavljali da smo studenti, da nemamo para.

Onda su nam nudili da damo 100 eura, ali ni na to nismo pristali. Nakon nekog vremena, Aleks se vraća, seda u auto i govori: ‘Idemo!’. Dao im je 70 centi u lokalnoj valuti, tri dolara i četiri evra, toliko je imao u džepu. Rekli su mu: ‘Ovo nemoj nikome reći’. Ne zato što su primili mito, nego jer ih je bilo sram da drugi ne čuju”, prepričava riječki putnik.

Osim ovoga i jedne situacije na mongolskoj granici, negativnih iskustava nisu imali.

“Jedan iz granične službe, izvanredan manipulator, obrlatio nas je za 160 dolara. Savetovali su nam da ne idemo u Ulan Bator jer ako nam auto tamo ostane, treba platiti 5000 dolara za zbrinjavanje. To su uveli zbog “Mongol Relija”, jer pre bi takmičari tamo došli, ostavili auto, a ponekad ga i zapalili, pa se vratili vozom”,  govori Jakovac.

Pad predrasuda

S druge strane, pozitivnih iskustava imali su na pretek.

“Susretali smo izuzetno ljubazne ljude. Kada nam je pukla guma, automobili su stajali, nudili nam pomoć. U Rusiji turizma uopšte nema u onom smislu kao kod nas, 99 posto gostiju hostela su Rusi, nema reklama, ali svi su jako predusretljivi, druželjubivi. Provodili smo se, stalno smo izlazili, upoznavali ljude.

Mnogo je predrasuda o Rusiji koje nisu tačne. Gradovi im sjajno izgledaju, noćni život je vrh, vozni park im je odličan, gotovo svi su fakultetski obrazovani, fakulteti su im vrhunski, ali to nama iz drugih delova Evrope nije poznato jer su zatvoreni sami u sebe.

Rusija je na neki način samodovoljna, kada smo pričali o sankcijama EU oni su se samo smejali. Novosibirsk je centar nauke, imaju vrhunsku svetsku fiziku, nuklearnu fiziku, hemiju, Ufa je biznis centar, moderan, prekrasan grad. Plate uopšte nisu loše, a ako završiš fakultet, što većina mladih i radi, bez problema možeš naći posao.

Verovatno iz vremena komunizma, zadržali su to da se svi striktno drže pravila, što je nama jako neobično – govori Filip Jakovac. Po povratku u Rijeku, Filip već planira nova putovanja. Za kraj iduće godine želeo bi iz Rijeke “jugićem” preko Azije doći do Indonezije, a potom trajektom u Australiju, a u planu je i sever Afrike.

“Cilj nam je da do naše 35. godine prođemo sve kontinente “jugom”. Nakon toga se možemo skrasiti, oženiti, što god. Ovo mi je putovanje promenilo život. Postao sam tolerantniji, loše stvari koje se događaju oko nas kao da me se ne tiču. Doduše, još se nisam ufurao u realnost ovde – smeje se riječki putnik.